TRAGOVI ŽIVOTA

Kad šetate Tarom, setite se da je ovaj reljef formiran pre više od 600 miliona godina. Prosečna nadmorska visina je preko 1000 metara, a najviši je Kozji vrh, 1591 metar. Kažu da je Drinskom dolinom i Panonsko more dopiralo do podnožja Tare. I to je imalo uticaja na formiranje biljnog i životinjskog sveta.

A arheološki ostaci potvrđuju kontinuitet ljudskih naseobina na ovom prostoru još od neolita (vinčanska kultura) i gvozdenog doba (starčevačka kultura)… Duž gornjeg i srednjeg toka Drine boravilo je ilirsko pleme Autarijata, a imena planine i reke Tare i reke Drine i još neka vezuju se za to doba.

Tragove je ovde ostavila i vizantijska kultura, pa prvi Sloveni, a od stvaranja srpske države i dinastije Nemanjića materijalnih tragova je sve više. Posle seoba, ovo područje naseljava srpski živalj iz Hercegovine, Crne Gore, istočne Bosne i Starog Vlaha.

BILJNI I ŽIVOTINJSKI SVET

Skoro jedna trećina ukupne flore Srbije zabeležena je na Tari. Od preko 1000 vrsta neke su prave botaničke retkosti, koje su i zaštićene. Da li ste čuli za derventski različak, pčelinju travu, monaški pucavac? Na Tari ih možete i videti.

A u životinjskom svetu je preko 200 vrsta, od toga tri četvrtine su ptice. Medvedi i divokoze stanuju duboko u Tari, vukovi i divlje svinje su pokretljiviji ali susreti s njima nisu česti, osim za lovce i to ako imaju lovačke sreće! Velikog tetreba možete prepoznati po svadbenoj pesmi, a grabljivice, surog orla i sivog sokola, po visokom letu…

Tara je deo Nacionalnog parka proglašenog 1981. godine. Obuhvata planine Taru i Zvezdu i spušta se do Drine. Zauzima površinu od preko 20 hiljada hektara, od čega je najviše pod šumama četinara i lišćara. Šumari ili lugari u Nacionalnom parku čuvaju šume zajedno sa rendžerima, kojih je manje i prevashodno brinu o zaštiti životinjskog sveta.

Tu su i inženjeri koji proučavaju ovo prirodno blago i brinu o zdravlju i podmlađivanju šuma. Još 1820. godine knjaz Miloš zakonom je zaštitio ove šume, formirao lugarsku službu i regulisao otvaranje strugara.

PANČIĆEVA OMORIKA

Zna se da je naš znameniti naučnik Josif Pančić, dvadeset godina tragao za četinarom, za koga je, boraveći u ovom kraju 1855. godine, od meštana čuo “da ni jela, ni bor, ni smrča nije”. Dve grane tog drveta dobio je 1865. godine i uverio se u njegovu različitost, ali je tek deset godina docnije, 1. avgusta 1875. godine, u selu Zaovine, imao prvi susret sa omorikom, kojoj je dao svoje ime. Pančićeva omorika.

Sledeće 1876. godine objavio je na nemačkom jeziku rad o novoj vrsti, do tada nepoznatoj u nauci. Omorika je, stručno rečeno, tercijarni relikt i lokalni endemit, “živi fosil” koji je pre nekoliko desetina miliona godina imao daleko veći areal. Ali je u vreme ledenih doba, jedino utočište u celom svetu našla samo u srednjem toku Drine, i tu se i danas nalazi na nekoliko lokaliteta, Zvezda, Brusnica, Karaula, Ljuti breg, Bilo, Crvene Stene, Račanska šljivovica… Prepoznaje se po karakterističnoj uskoj i elegantnoj krošnji, po svojoj vitkosti i gracioznosti.

KLIMA

Tara u letnjem periodu ima puno sunčanih dana, a zimi snežnih dana, pa u svako doba pruža uslove za odmor, šetnje ili skijanje…

Klima je umereno kontinentalna, sa blagim prelazom između godišnjih doba, a jesen je toplija od proleća.

Karakterističnu klimu uslovljava ukrštanje toplih vazdušnih struja sa juga i hladnih sa severa. Prema podacima meteorološke stanice na Mitrovcu, srednja godišnja temperatura je 5 stepeni, a prosek padavina 977,3 milimetra.